Omiljeni pisac i čitalačka putovanja: šta oblikuje naše književne ukuse

Zašto volimo da pričamo o omiljenim piscima i knjigama

Kada neko postavi pitanje „ko je vaš omiljeni pisac“, odgovori često otkrivaju mnogo više od pukog literarnog ukusa. Oni su ogledalo našeg odrastanja, emotivnih lomova, intelektualnih prekretnica i celokupnog pogleda na svet. Bez obzira da li se neko koleba između Ive Andrića i Dostojevskog ili pak bira savremenog japanskog pripovedača, iza svakog imena stoji priča o susretu sa rečenicom koja je promenila sve.

U moru književnih razgovora, gotovo uvek izranjaju iste velike teme: delo koje nas je potreslo u pubertetu, lektire koje smo obožavali ili jedva podnosili, junaci u koje smo se zaljubili i pisci čije rečenice pamtimo napamet. Upravo ovi razgovori, prepuni strasti i nijansi, grade mapu kolektivnog čitalačkog iskustva. Oni pokazuju da čitanje nije samo hobij, već i način da razumemo sebe i druge.

U nastavku donosimo sveobuhvatan pregled tema koje se najčešće pojavljuju kada ljubitelji knjiga razmenjuju utiske - od izbora omiljenog pisca, preko uticaja školske lektire, do načina na koji biramo sledeće štivo i gradimo ličnu biblioteku.

Omiljeni pisci - između klasika i savremenih glasova

Kada se povede reč o omiljenom piscu, srpska književna tradicija redovno zauzima važno mesto. Ivo Andrić je, bez sumnje, jedan od najčešćih odgovora. Mnogi čitaoci ističu njegovu sposobnost da kroz naizgled jednostavne rečenice izgradi čitave svetove, a dela poput Na Drini ćuprija i Proklete avlije za neke su neprevaziđena. Ipak, ima i onih koji priznaju da ih je Andrićeva proza, posebno u okviru školske lektire, umorila i da su je zavoleli tek kasnije, kada su joj prišli sa više životnog iskustva.

Miloš Crnjanski je još jedan pisac čije ime izaziva snažne podele. Njegova lirika u prozi, sumatraizam i setne rečenice u Seobama neke čitaoce ostavljaju bez daha, dok drugi priznaju da im je ritam njegovih rečenica previše spor i da zahteva posebno raspoloženje. Upravo ta ambivalentnost pokazuje snagu književnosti: nijedan veliki autor ne ostavlja svakog čitaoca ravnodušnim.

Od stranih pisaca, Fjodor Dostojevski dominira kao omiljeni pisac mnogih zaljubljenika u književnost. Njegovi psihološki portreti, moralne dileme i sumorne atmosfere, posebno u Zločinu i kazni ili Braći Karamazovima, ostavljaju dubok utisak na one koji su spremni da zaranjaju u tamne dubine ljudske duše. Tu su i Tolstoj, Hemingvej, Markes i Orvel, čije knjige iznova privlače nove generacije.

Zanimljivo je da se u savremenim razgovorima sve češće pominje i Haruki Murakami. Njegova Norveška šuma ili Sputnik ljubav pronalaze put do čitalaca koji traže mešavinu svakodnevnog i onostranog. Takođe, pisci poput Umberta Eka dele mišljenja: neki slave Ime ruže kao remek-delo, dok drugi priznaju da im je njegov eruditski stil bio preveliki zalogaj. U svakom slučaju, kada neko kaže ko mu je omiljeni pisac, time otkriva i deo sopstvene prirode.

Knjiga koja je ostavila najveći utisak u pubertetu

Pubertet je doba kada knjige udaraju najjače. Sećanja na prvu knjigu koja nas je naterala da ostanemo budni do kasno u noć, ili na priču od koje smo danima bili potreseni, univerzalna su. Jedan od naslova koji se neverovatno često pojavljuje jeste „Mi djeca sa kolodvora ZOO“. Iako se radi o potresnom svedočanstvu, mnogi mladi čitaoci su ga doživeli kao prvi susret sa tamnom stranom stvarnosti. Pojedini su priznali da nakon čitanja nisu spavali danima, a fotografije iz knjige ostale su urezane u pamćenje zauvek.

„Mali princ“ je, s druge strane, knjiga koja se u pubertetu često čita drugim očima nego u detinjstvu, i upravo tada dobija nove slojeve značenja. Za mnoge, upravo ta tanka knjiga postaje doživotni pratioc. Tu su i Nušićeva autobiografija, koja je nasmejala i rasplakala generacije, kao i „Ana Karenjina“ - delo koje neke oduševi još u prvom čitanju, dok druge ostavi ravnodušnim sve do zrelijih godina.

Neizbežne su i knjige koje su obeležile domaću tinejdžersku scenu - serijal Grička veštica dugo se pominjao kao opsesija, dok su neki čitaoci u tom uzrastu posegnuli i za Danteovom Božanstvenom komedijom, čitajući je na potpuno svoj način, kao poziv na maštanje i stvaranje. Upravo u tim godinama knjiga prestaje da bude samo štivo i postaje lični događaj.

Školske lektire - između obaveze i otkrovenja

Malo je tema koje izazivaju toliko vrelih rasprava kao što su školske lektire. Dok neki čitaoci tvrde da su ih obožavali i da su većinu pročitali pre vremena, drugi se sa zebnjom sećaju obaveznih naslova. Gotovo svako ima priču o knjizi koju nikako nije uspeo da pročita do kraja. „Na Drini ćuprija“ se, recimo, za mnoge pokazala kao preteška u srednjoj školi, da bi kasnije postala jedna od najdražih. Slično je i sa Seobama, koje su neki ostavili na pola i vratili im se tek godinama docnije.

Posebno mesto zauzimaju lektire koje su čitaoce mučile, a da pri tom nisu nužno loše. „Proces“ Franca Kafke mnogima je bio smor, dok su ga drugi progutali u jednom dahu i oduševili se. Ana Karenjina je za jedne preobimna i preširoka, za druge remek-delo od koga se nije odvajalo. Ima i onih koji su, uprkos ljubavi prema knjigama, priznali da ih lektire nikad nisu privlačile upravo zato što su bile obavezne - teranje čitanju, čak i kada su dela izuzetna, često ubija uživanje.

Ipak, i među lektirama ima onih koje su gotovo jednoglasno proglašene dragocenim: Derviš i smrt, Zločin i kazna, Stranac, Čekajući Godoa (iako ova poslednja izaziva podeljene reakcije). S druge strane, Don Kihot i Ilijada ponekad završe na spisku pročitanih samo delimično, jer jednostavno ne legnu u tom trenutku. Sve to govori koliko je važno da se lektire ne nameću bez osećaja za uzrast i lični senzibilitet učenika.

Kako biramo knjige i šta nas privlači

Izbor sledeće knjige za mnoge je ritual. Neki se oslanjaju isključivo na preporuke prijatelja u čiji ukus veruju, dok drugi pažljivo čitaju kratak sadržaj na poleđini i tek onda odlučuju. Jedna od zanimljivosti jeste da lepe korice i dalje imaju moć da privuku čak i iskusne čitaoce. Pojedini su priznali da su ponekad kupili knjigu samo zbog dizajna, iako se kasnije ispostavilo da sadržaj nije na tom nivou. Važan faktor je i omiljeni pisac - kada od voljenog autora izađe nešto novo, čitaoci ga gotovo automatski uzimaju u ruke.

Žanr igra ključnu ulogu. Ima onih koji su verni istorijskoj fantastici, drugi se kunu u trilere i psihološke drame, dok treći rado posežu za takozvanom chick lit literaturom kada im je potrebna lagana razbibriga. Upravo ta raznovrsnost otkriva da ne postoji čitaoc koji se ograničava na jedan tip knjige; u zavisnosti od raspoloženja, bira se ili klasik koji zahteva punu pažnju, ili lagano štivo koje se čita u jednom dahu. Zanimljivo je i da mnogi priznaju kako ih naslov može zavarati - neke knjige sa bombastičnim imenom ispadnu plitke, dok neupadljivi naslovi kriju pravo blago.

Sajam knjiga predstavlja posebnu avanturu. Tradicionalna poseta sajmu za mnoge je prilika da bez plana prošetaju između štandova i ponesu gomilu izdanja koja nisu ni planirali. Neki odlaze s jasnim spiskom, ali se on gotovo uvek proširi. U vreme kada se knjižare utrkuju akcijama, mnogi čitaoci ipak zadržavaju naviku da povremeno posete male antikvarnice, gde pronalaze stare primerke omiljenih klasika po simboličnim cenama.

Remek-dela koja su nas razočarala i sporne knjige

Postoje knjige koje svet slavi kao vrhunsku umetnost, a koje pojedinim čitaocima jednostavno ne legnu. „Ana Karenjina“ je verovatno najpoznatiji primer: dok je za jedne epsko remek-delo, za druge je preobimna i zamorna. Slično je i sa Na Drini ćuprija - mnogi su je odložili posle stotinak strana, a zatim joj se vratili i zavoleli je. „Hazarski rečnik“ Milorada Pavića izaziva isti efekat; neki su oduševljeni njegovom strukturom, dok drugi priznaju da ga jednostavno ne razumeju i da im je ostao potpuno stran.

Još jedan čest primer je „Proces“ - delo koje se u školi često čita sa otporom, a kasnije se ponovo uzima u ruke i dobija sasvim novi smisao. Kafkini svetovi, naizgled apsurdni, zahtevaju određenu zrelost i spremnost da se prihvati nelogičnost. Tu su i knjige Paula Koelja: dok neki čitaoci sa oduševljenjem prepričavaju Alhemičara, drugi ga smatraju previše jednostavnim i neubedljivim.

Ovakve podele su zdrave i očekivane. One pokazuju da ne postoji univerzalno remek-delo koje će svakoga dotaknuti na isti način. Evo i jedne česte pojave: knjiga koja je u srednjoj školi bila najgora noćna mora, u tridesetim godinama postaje omiljeno delo. Vreme, zrelost i životno iskustvo menjaju recepciju, i to je jedna od najlepših osobina čitanja.

Citati i književni junaci - kada nas rečenica pogodi u centar

Svaki strastveni čitalac ima svoj omiljeni citat. Nekada je to misao koja je došla u pravom trenutku, rečenica koja je postala životni moto ili stih koji se pamti decenijama. U razgovorima se često citiraju Ivo Andrić („Posle jedne velike odluke sve postaje jednostavno“), Mika Antić, Balašević, pa i mudre rečenice iz knjiga popularne psihologije, poput onih Ekharta Tola ili Robina Šarme. Zanimaljivo je da neki čitaoci beleže citate u posebne sveske, stvarajući lične riznice mudrosti.

Paralelno s tim, nezaobilazna je tema književnih junaka u koje smo se, makar figurativno, zaljubili. Od misterioznog Heathcliffa iz Orkanskih visova, preko Mister Darsija iz Gordosti i predrasuda, do Raskoljnikova i Vronskog - spisak je podugačak. Neki čitaoci su godinama nosili u sebi sliku savršenog junaka iz Gričke vještice, dok su drugi priznali da ih najviše privlače kompleksni antiheroji poput onih iz romana Harolada Robinsa. Likovi iz knjiga sa nama razgovaraju na nivou koji stvarni ljudi retko dosežu, i možda je baš zato maštanje o njima tako univerzalno.

Lična biblioteka, evidencija i knjige koje čuvamo

Jedna od najintimnijih tema među čitaocima jeste odnos prema sopstvenoj biblioteci. Dok neki smatraju da je dovoljno pročitati knjigu i vratiti je u biblioteku ili pozajmiti prijatelju, za druge je posedovanje knjige gotovo svetinja. Mnogi su godinama gradili veliku kolekciju, sa posebnom pažnjom na tvrd povez, kvalitet papira i miris starih izdanja. Kupovina polovnih knjiga na pijacama za neke je mnogo uzbudljivija od odlaska u velike knjižarske lance. Knjiga iz doba SFRJ, sa požutelim stranicama, ima čar koju novo komercijalno izdanje teško može da dostigne.

Pitanje vođenja evidencije pročitanih knjiga izaziva različite odgovore. Ima onih koji od detinjstva zapisuju svaki naslov, beležeći i kratak utisak, pa su tako sakupili i preko hiljadu unosa. Drugi su pokušali ali odustali, shvativši da im je bitnije samo iskustvo čitanja nego beleženje. U digitalno doba, popularne platforme za praćenje čitalačkih izazova postale su zamena za stare papirne dnevnike, ali i tu postoje podele: nekima je broj pročitanih knjiga godišnje važan motivator, dok druge opterećuje i radije čitaju spontano.

Kada je reč o broju knjiga koje se pročitaju u godini, odgovori variraju od desetak do preko pedeset. Zavisi od obaveza, životnog stila i same prirode knjige - stručna literatura zahteva sporije iščitavanje, dok se neki romani progutaju za dva dana. Koliko god da je, najvažnije je da je čitanje izvor zadovoljstva, a ne trka.

Domaća i svetska književnost - šta čitamo iz srpske tradicije

Iako je svetska književnost nepresušni izvor, mnogi čitaoci posebno ističu srpsku književnost van školske lektire. Tu se najčešće pominju dela Borislava Pekića, Slobodana Selenića, Danila Kiša i Milorada Pavića. Pekićevo Vreme čuda za neke je remek-delo koje se iznova čita, dok drugi radije posežu za Kišovim pripovetkama. Nečista krv Bore Stankovića je delo koje izaziva divljenje i dan-danas, a Seobe su, uprkos poteškoćama, nezaobilazan klasik.

Zanimljivo je da se omiljeni domaći pesnik retko bira samo jednog. Mika Antić se ističe kao pesnik čije stihove gotovo svi znaju i vole, od onih iz detinjstva do zrelijih refleksija. Tu su i Desanka Maksimović, Jovan Dučić i Aleksa Šantić, čije lirske minijature i danas pronalaze put do srca. Iako poezija nije svima bliska, retki su oni koji nemaju bar jednu pesmu koja ih je duboko dotakla upravo zahvaljujući ovim autorima.

Kada se povede reč o piscu koga ne poštujemo iako je klasik, odgovori su često iznenađujući. Pojedini čitaoci ne skrivaju da im ne leži Miloš Crnjanski, uprkos njegovom geniju, jer im je njegova proza previše troma i zahtevna. Drugi nemaju strpljenja za Pavića, dok treći priznaju da su Seobe ostale nedovršene. Ovo nije negiranje kvaliteta, već priznanje da je književnost dijalog u kome se ne moramo slagati sa svakim autorom da bismo ga cenili.

Planovi, izazovi i večna glad za novim pričama

Svaki strastveni čitalac na polici ili u elektronskom čitaču ima spisak knjiga koje tek treba pročitati. Ti spiskovi su živi organizmi - nešto se dodaje, nešto odlaže, a ponekad se na vrh probije naslov koji je mesecima čekao. Planiranje za narednu godinu, uz svojevrsne čitalačke izazove, za mnoge je prirodno. Neki su postavili cilj od dvadeset knjiga, drugi od pedeset, a treći ne mare za brojke i jednostavno čitaju ono što im dođe pod ruku.

Knjige na stranim jezicima postaju sve zastupljenije, posebno kada prevod kasni ili ne postoji. Čitanje na engleskom za mnoge je ne samo način da se usavrši jezik, već i da se delo doživi u originalnom obliku. Paralelno s tim, raste interesovanje za istorijsku fikciju, trilere i psihološke romane koji istražuju tamne strane ličnosti. Ipak, i dalje se rado poseže za proverenim klasicima i delima koja nose pečat vrhunskog pripovedanja.

Na kraju, ono što povezuje sve čitaoce, bez obzira na omiljenog pisca ili žanr, jeste strast prema priči. Bilo da se čita u vozu, u omiljenoj fotelji ili na plaži, knjiga ostaje verni saputnik. Svaka nova pročitana stranica je mali život za sebe, a svaki omiljeni pisac je neko ko nas je obogatio na način na koji malo šta drugo može. U tom beskrajnom moru korica i redova, uvek će biti mesta za još jednu knjigu - i još jedan razgovor o njoj.